[...]Njihov odnos mi nikada nije bio jasan. Oduvek su bili vezani nekom čudnom vezom, samo njima I Bogu znanom. Kao da su bili međusobno zavisni jedno od drugog. Otac, alkoholičar, koji kao da je uživao u tome da maltretira majku I ona, koja kao da nije mogla da zamisli život bez njega takvog I bez tog maltretiranja. Kao da nije želela da bude srećna, odbijala je. Sve je trpela I gutala I držala u sebi. I volela ga je. Više od sebe. Više od svog života. Više od svoje dece.
Postoje ljudi koji su zavisni od ljubavi. Oni očajnički traže ljubav, neku osobu koja bi uvek bila pored njih, upotpunila ih. Kako im je to osnovna životna preokupacija, oni se neprestano nadaju da će naći ljubav, ili kada je imaju, strahuju da je ne izgube. U dubinskoj psihologiji, sposobnost za emotivnu stabilnost zove se konstantnost objekta ili sinonim – stabilizator psihe. Ali, pojedini ljudi ne prepoznaju da se nalaze u međuzavisnoj, nezdravoj vezi. Mnogi, međutim, prepoznaju, ali ne žele, ne mogu, ne smeju to da priznaju ni drugima, ni sebi. Ako bi priznali, to bi ih onda, možda, „teralo“ da nešto promene, a promene im teško padaju, jer su neizvesne i jer ne mogu da zamisle da se odvoje od partnera. Dakle, filozofija je „bolje loša, nego nikakva veza“. Tako I moja majka, već skoro dvadeset godina gubi sebe u takvoj ljubavi sa mojim ocem. Kao da ne zna da je bolje imati dobar razvod nego loš brak. Zapravo, ja znam da ona zna, samo ne želi da menja ništa. Uvek smo joj mi, deca, bile izgovor za ostajanje u braku. I ono njihovo “šta će reći svet”.

[Paklene godine, A.A.]