Sara je rano ostala bez oca. Bilo joj je svega 13 godina kada je on izgubio svoju bitku sa dugom, zloćudnom i upornom bolešću. Bila je mnogo vezana za njega i otkad ga je izgubila, i sama se osećala izgubljeno. Proživela je dva teška i duga perioda depresije i postala je izrazito povučena u sebe. U školi se uvek držala po strani i nije ulazila ni u kakve diskusije niti rasprave, jer se osećala nezaštićeno bez svog superheroja. Nije imala mnogo prijatelja, a sa majkom nije uspela da izgradi odnos vredan pomena, mada je uvek imala sve što joj je bilo potrebno sa finansijske tačke gledišta.
Koračala je kroz periode osnovne i srednje škole kao malo, uplašeno i izgubljeno mače, ali je bila odličan đak. Upisala je Pravni fakultet jer je njen tata bio sudija, a ona oduvek želela da postane advokat, ne bi li jednog dana zajedno održali balans na tasu vage Pravde. Sada je više nego ikada želela da se bavi tom profesijom, njemu u čast.

Prva godina studija bila joj je izuzetno naporna, što zbog adaptiranja na velegrad i način života u njemu, što zbog upoznavanja sa profesorima i predmetima na studijama, što zbog svih tih ljudi tamo, koji su izgledali kao da je svaki njihov pogled osuđuje jer je došla iz unutrašnjosti. Kao da je svaki pogled vrištao “Provincijalka” i “Vrati se kući”.
Činilo joj se da će i naredne četiri godine provesti usamljena u nekom ćošku, ali uz knjigu, kao i uvek. Možda to samovanje i antisocijalizacija uopšte nisu bili loši po njenu produktivnost i uspeh kroz školovanje?!

Sara je ličila na svoju baku, očevu majku. Ma, pljunuta ona! Imala je dugu, zdravu, prirodnu, svilenkastu kosu boje žita, izražene jagodice, krupne smeđe oči i pegice koje bi joj se s prvim, i najmanjim zracima sunca rasule po prćastom nosu i rumenim obrazima. Imala je duge, jake noge i bujne grudi i još u osnovnoj školi bila je razvijenija od svojih vršnjakinja.

Jedne prolećne večeri početkom drugog semestra, umorna i iscrpljena, Sara je otišla do obližnje menze da večera a zatim svratila do kafića u centru Beograda, koji joj je postao omiljeni za opuštanje uz knjigu i cappuccino sa šlagom, da odmori glavu od napornog dana.

Dok je sedela u udobnoj fotelji, zagnjurena u Zločin i kaznu , za svojim omiljenim stolom do prozora, konobar joj je prišao i doneo čašu crvenog vina, koje je, iako vrlo retko, sa ogormnim uživanjem volela da popije.

“Od gospodina u odelu”, konobar je spustio čašu na sto i pokazujući na šank, uz namig, otišao.

Sluđena mozganjem o Raskoljnikovim motivima, podigla je glavu pomalo odsutno i zbunjenim pogledom čekirala enterijer kafića, dok nije spazila crnu siluetu zgodnog muškarca, naslonjenog na šank. Kada je osvestila šta se upravo dogodilo, videla je da čovek diže čašu viskija ka njoj i smeši se. I dalje zbunjena, ali ponesena nekom čudnom i novom, uzbudljivom energijom koja je sa sobom nosila one male leptiriće što mahnito lete kroz stomak, podigla je svoju čašu vina i nazdravila svom zavodljivom i misterioznom udvaraču.
Dok je zatvorenih očiju ispila gutljaj vina, on je već nestao. Sada još više iznenađena, gotovo panično je počela da se osvrće oko sebe nadajući se da će ga ponovo ugledati, ali avaj. Čak je ostala tako zbunjena i dekocentrisana da sedi narednih sat i po vremena, misleći da je otišao u toalet i da će se vratiti, ali uzalud. Misteriozni gospodin u odelu je nestao. Da nije bio samo privid? Ma ne! Vino se nije samo naručilo.
Spakovala je stvari i otišla u svoj iznajmljen stan.

Cele noći nije oka sklopila, što zbog kolokvijuma koji je imala sutradan, što zbog situacije iz kafića. Zanimalo je ko je taj misteriozni čovek koji joj je poslao čašu njenog omiljenog crvenog vina i zašto je baš njoj odlučio da se udvara i zašto baš na taj načn, i kako to da je znao da je baš to vino njeno omiljeno? Milion zašto , nijedno zato .

Skoncentriši se, kolokvijum se neće sam položiti.

Naravno da je položila kolokvijum, jer je njena želja za uspehom u advokatskoj karijeri bila nepobediva.

Nakon iscrpljujućeg dana, svratila je do svog mesta i kao po običaju poručila cappuccino sa šlagom u nameri da utone u posledice i motive za ubistvo koje je Dostojevski revnosno opisivao. Samo što ovoga puta nije imala nimalo koncentracije i, iako se svim snagama trudila da se fokusira na redove iz knjige, oni su samo besomučno zurili u nju. Pitala se gde je danas gospodin u odelu i trudila se da pobedi misao da ga više nikada neće videti.

U tom trenutku konobar od prethodnog dana doneo joj je ceduljicu na kojoj je pisala adresa a ispod nje “Sutra, u 20h”. U dnu ceduljice bili su elegantno rukom napisani, kao i ostatak teksta, inicijali VM .

Sara je brzo platila račun i gotovo se teleportovala u stan. U međuvremenu, u toku prvog semestra, stekla je jednu prijateljicu sa fakulteta sa kojom se često sretala u biblioteci i menzi, pa je nju i pozvala da joj prepriča ove dve nesvakidašnje situacije. Nikolina joj je rekla da je luda ako odluči da ode sama na taj sastanak i potrudila se da je ubedi da pođu zajedno. Rekla joj je da je luda što uopšte razmišlja o tome da ode, ali osećaj koji su leptirići u Sarinom stomaku pravili od nečeg tako novog i stranog, a u isto vreme i opasnog i zanimljivog, bili su jači od bilo kakvog racia. Na kraju su se dogovorile da će je Nikolina čekati u obližnjem parku, da bude blizu ukoliko treba da reaguje ako nešto ne daj Bože pođe po zlu.

Za ovu priliku Sara je obukla lepršavu crvenu haljinu koja je otkrivala njene duge noge taman toliko koliko je trebalo da njen seksipil zablista i očara misterioznog gospodina, ali dovoljno da je poštuje kao damu i ophodi se prema njoj onako kako jedna školovana i emancipovana mlada žena zaslužuje. Obula je sandale na platformu, diskretno se našminkala, a sveže opranu kosu raspustila da joj pada preko golišavih ramena.
Ugledala ga je kod ulaza u velelepnu zgradu Beograda na vodi i zaljubila se iste sekunde! Prišao joj je, elokventno poljubio ruku i predstavio se, a zatim je nazvao po imenu i ponudio ruku, pokazavši joj očima diskretno da ga može podlaktiti, kako bi zajedno otišli do sobe sa pogledom na Savu, gde je na terasi bio postavljen sto za dvoje, sa romantičnim svećama, čiji su plamenovi strasno plesali na prolećnom povetarcu, a fina ambijentalna muzika i miris apartmana kroz koji su prošli da bi izašli na staklenu terasu, bio je neodoljiv i činio da se Sara oseća kao nikada do sada!

“Nije me ni pipnuo! Nije me ni pogledao u tom smislu jebo te! Neverovatno! Ne možeš da zamisliš koliko sam se oduševila. Bilo je kao iz bajke, kao na filmu! Mislim da sam upoznala čoveka svog života i njegovo ime je Viktor Malbaša!”, veselo je prepričavala Nikolini sutradan na fakultetu, u pauzama između predavanja, sva ushićena i rumenih obraza.

“Čak me je i dovezao do stana! Kakav džentlmen! Poljubio mi je ruku i kada smo se sastali, i tokom večere, više puta, i kada me je dopratio nazad. A za večeru smo jeli neke morske plodove koje nikada u životu nisam okusila i pili smo moje omiljeno crveno vino. Rekao mi je da nikada nije sreo devojku poput mene i da bi želeo da mi dokaže da su njegove namere sa mnom ozbiljne, ako mu dozvolim. Govorio mi je da me je spazio na fakultetu, jer je asistent na završnoj godini našeg faksa kod profesora koji će nama predavati i da je moje ime saznao na taj način, a omiljeni kafić je primetio tako što je, kako kaže, par puta ispratio moje kretanje , a za vino je informaciju dobio od onog blentavog konobara! Možeš misliti?!”, Sara je ushićeno kao navijena deklamovala drugarici, dok je ova zabezeknuto slušala.

“Čekaj, hoćeš da kažeš da je on profa na našem faksu?”, Nikolina je pitala u čudu.

“Od svega, ti si se baš za to uhvatila! Pa šta? Imaćemo nekog ko će nam pomagati. I uostalom ne predaje nam sada, nego tek na završnoj, mada je i to neizvesno jer nije PROFA nego asistent”, uzvratila je Sara kroz vragolasti osmeh.

“Dobro, ja ti samo kažem da budeš pažljiva, jer ne želiš nikakav skandal koji bi mogao da ti upropasti buduću karijeru”, savetovala je Nina.

I bila je u pravu.

Sara je, međutim, otpočela rizičnu vezu sa gospodinom u odelu - petnaest godina starijim Viktorom Malbašom. Početak te romanse, kao i svaki drugi, bio je gotovo kao iz bajke. Viktor je bio pažljiv, izvodio je u luksuzne restorane na ručkove i večere, kupovao garderobu, slao cveće na kućnu adresu, ostavljao slatke poruke za dobro jutro i laku noć,... Sara se osećala kao da lebdi i sedmo nebo bilo je nisko u odnosu na visine na kojima se nalazila. Međutim, zbog zanesenosti i zaljubljenosti koju je osećala, znatno je popustila na fakultetu. Počela je da dobija manje bodova na kolokvijumima, niže ocene na ispitima a onda se dogodilo da je na jednom ispitu pala čak 4 puta. Tada je odlučila da zatraži pomoć od Viktora. Tako ga je jednom, mazno i umiljato, dok su večerali uz muziku i vino, zamolila da popriča sa gospodinom profesorom tim i tim i pomogne joj da konačno položi taj ispit, makar sa šesticom.

Makar sa šesticom .

Devojka - odlikaš, vukovac i đak generacije, jedan od svega desetak najuspešnijih studenata u prve tri godine Pravnog fakulteta, dozvolila je sebi da moli za prolaz sa šesticom, kako bi mogla da reši jednu od brojnih prepreka do završetka osnovnih studija.

“Sredićemo”, rekao je Viktor i pljubio joj ruku, gledajući je sa nekim novim, čudnim sjajem u očima.

Sara se mnogo vezala za Viktora, naročito u protekloj godini njihove veze. Nadahnjivao ju je, motivisao, volela je da uči od njega i u njemu je videla zaštitnika i svog superheroja. Zvučalo morbidno ili ne - bio joj je nešto poput oca kojeg je tako rano izgubila.

Nakon dva dana trebalo je da se nađu u jednom hotelu koji ima bazen i spa centar, jer su imali zakazanu romatničnu masažu za parove. Došla je nakon umornog dana u hotel, malo zakasnivši jer je morala da dođe prevozom budući da Viktor već neko vreme često ima obeveze pa ne stiže da je vozi kao ranije. Kada je ušla u sobu broj 214, koju je Viktor rezervisao na njeno ime, on ju je dočekao na krevetu u donjem vešu. Soba je bila zagušljiva od dima njegovog tompusa od čokolade, a svetlo i muzika prigušeni. Pozvao ju je da mu se pridruži i ponudio čašu vina, te rekao da se smesti na krevet i opusti, jer će uskoro početi sa masažom. Iako je mislila da će to obaviti dole, u spa centru, on ju je ubedio da je uplatio uslugu privatne masaže, u šta je ona poverovala i poslušala ga.

Otpila je nekoliko pozamašnih gutljaja vina jer je bila žedna, a onda je, oslobodivši se viška odeće i ostavši samo u gaćicama, legla na stomak, zagnjurivši lice u jastuk sa prostorom za glavu, uzetog sa stola za masaže. Međutim, već u sledećem trenutku soba kao da je počela da se vrti mahnitom brzinom, a Viktorov glas kao da se duplirao i čas zvučao kao da joj govori u uho, čas kao da se udaljava; kao eho, i činilo joj se da je čula još jednog muškarca negde u daljini. Dok je tako malaksala sa vrtoglavicom pokušavala da dozove Viktora i okrene se makar na bok, osetila je kako je neka sila snažno okreće na leđa i u tom bunilu uspela je da vidi zamagljeni lik svog profesora kod kojeg je imala problem sa ispitom, kako je grabi svojim velikim, dlakavim šapama i Viktora koji u pozadini šmrče kokain sa malog staklenog stola iz ćoška sobe. Osećala je snažne bolove dok je profesor zadovoljavao svoje životinjske porive nad njenim klonulim telom. Otvorila je usta da vrisne, ali nije imala snage da ispusti ni glasa. Samo je osetila kako su joj se suze slile niz obraze i zatim - mrak. Mora da joj je Viktor nešto sipao u piće, što je bilo toliko snažno da je izgubila svest.

Sutradan je dobila mejl sa listom imena studenata koji su položili ispit. Bila je deseta na listi od trinaest ljudi koji su položili, i dobila je šesticu. Zatim joj je stigao sms od Viktora u kome je pisalo: “Za veću ocenu morala bi više da se potrudiš”.
Nije mogla da udahne vazduh, počela je da diše plitko, da se guši. Počelo je da joj pišti i zuji u ušima, a suze su joj se poput vodopada slivale niz lice. Skočila je sa stolice na krevet i počela svim atomima snage da vrišti u jastuk.
Osim što je dobila bednu šesticu i to na kakav način, Viktor se ponašao kao da je sve uobičajeno, kao da je dobio amneziju! A najgore od svega bilo joj je to što se ni sama nije sećala svega što se prethodne noći dogodilo u prokletoj sobi 214 . Proklinjala je sebe i dan kada je upoznala Viktora i želela je da nestane.

Jednom prilikom je pokušala da se ubije progutavši šaku lekova i zalivši ih alkoholom, ali je njen superheroj kao poručen došao u pravom momentu i spasio je. Bio je njen oslonac dok se nije oporavila, a tokom samog procesa ophodio se prema njoj nesvakidašnje, s puno pažnje i ljubavi. Bila je zahvalna što ga ima u životu i uz njegovu pomoć uspela je da stane na noge. Bio joj je vetar u leđa, bio je njena snaga. Njen stabilizator psihe. Tada mu je sve oprostila i kao da se ponovo zaljubila u njega.

Ušao joj je pod kožu, u um, u dušu i telo. Vladao je njome, a da nije ni bila svesna toga. Postala je njegova marioneta. Svaki naredni put kada je zbog njega popustila na fakultetu, on ju je uslovljavao najrazličitijim seksualnim egzibicijama, kako udvoje, tako i sa svojim prijateljima, ne bi li joj pomogao da položi neki ispit , a ona, kao da nije imala izbora, radila je sve baš onako kako je njen superheroj želeo. Uglavnom zato što i nije imala izbora, budući da joj je, i pre nego što bi imala vremena da se pobuni i odreaguje onako kako njemu ne odgovara, zapretio obaranjem godine na fakultetu. U nekim situacijama, pod dejstvom narkotika i alkohola postajao je nasilan i govorio kako će je ubiti. Jednom je malo falilo.

Bojala ga se. Bojala se njegove moći, autoriteta, položaja u društvu, snage. Ali ga je i volela. I nije mogla da zamisli svoj život bez njega. Nije želela da uopšte postoji scenario u kojem je ona bez njegove zaštite i sama na ovom svetu. Odbijala je i minimalnu mogućnost da ostane bez svog oslonca. Bio joj je sve. I nijedan prinudni, grub i bolan seksualni odnos sa njim i njegovim ljudima nije mogao to da promeni i ospori. Smatrala je da to tako treba, da je to njena dužnost i znak zahvalnosti, budući da joj je pružio sve.
Manipulisao je njome, jer je otkrio njenu slabu tačku i sve joj je oduzeo. Oduzeo joj je nevinost, čednost, sjaj u očima, poletnost, uspeh na studijama, karijeru, lepotu i mladost. Drogirao ju je svaki put kada ju je nudio svojim razgoropađenim prijateljima željnih zadovoljavanja svojih najnižih i najprimitivnijih strasti i često bolesnih fantazija. I umeo je da zaradi novac na njoj, a onda ga je trošio na nju, dok je ona bila zahvalna na svemu što ima, ni ne sluteći u kakav je vrtlog zla i razvrata upala. Vremenom je postala je poput prazne čaure; poput sablasne prilike koja tumara tunelima tame u koje je zapala niti svojom voljom, niti svojom krivicom. Nesvesna sebe i svega oko sebe, a gladna ljubavi, željna pažnje i zaštite od čoveka koji je za nju na nekom dubokom, podsvesnom nivou, predstavljao davno izgubljenu očinsku figuru, tonula je sve dublje i dublje. A on ju je trošio malo po malo, sve dok jednom nije sasvim nestala.

U toku jedne seanse zahvalnosti prema Viktoru, u sklopu koje je morala da istrpi i ispuni fantazije trojice monstruma, njeno telo nije uspelo da pobedi nanete bolove i povrede, a srce nije izdržalo ogromne količine droge i alkohola. Prestalo je da kuca.

Izgubila je sebe. Zauvek.


Često se dešava da upadnemo u neko stanje uma kojeg isprva nismo ni svesni. Dešava se, zatim, lančana reakcija - da upadamo u situacije iz kojih nema izlaza, ili izlaz ne vidimo, zaslepljeni određenim i trenutnim okolnostima.
Sve što nam se u životu događa, polazi iz naših misli i naših osećanja. Iz našeg osećaja i sećanja. Tako je i Sara, otkako je izgubila oca, prazninu koju je imala i osećala, na vrlo nesvesnom nivou popunila Viktorovim prisustvom u svom životu.
On je, dakle, za nju predstavljao davno izgubljenu mušku figuru zaštitnika, koju nakon očeve smrti više nije imala, jer joj je sudbina prerano oduzela voljenog tatu. Zbog toga joj je to bila slaba tačka, a kako nije umela da je osvesti i ovlada njome, Viktor ju je, poput predatora namirisao i ulovio, namamivši je upravo onim što je bila njena slabost. Uspeo je, zatim, da manipuliše njome do nekih potpuno naizgled apsurdnih i nerealnih granica. A i njih je često prelazio. A Sara, poput trinaestogodišnje devojčice, uplašena od pomisli da će ponovo ostati bez svoje nađene očinske figure, a istovremeno i vrlo patrijarhalno vaspitana u doba kada je porodica bila srećna i na okupu, osećala je dužnost i čak potrebu da Viktoru “zauzvrat” pruži sve.

Ovakve situacije su alarmantne i nimalo nisu za osudu. Zvuči poražavajuće i zastrašujuće, jer i jeste, ali se nikako ne sme osuđivati, već pružiti pomoć ili makar pokušati.

Osoba koja se nađe u situaciji istoj ili sličnoj Sarinoj, mora biti upućena na ovaj ili onaj način na razgovor sa nekim ko bi joj pomogao da se iz takve situacije spasi i izađe. Potrebno je da osoba osvesti, ili sama ili uz pomoć NN lica, da se nalazi u toksičnom odnosu a da bi se to dogodilo, osoba mora raditi na sebi i truditi se da svoje strahove oslobodi i suoči se sa njima. Jer ako oni ostanu zakopani u nama, vremenom se mogu samo produbljivati i na kraju izazvati fijasko jer će nam psiha stradati, a da toga nismo ni svesni.

Nije sramota razgovarati sa psihologom, nije sramota imati strahove, biti tužan, osećati se odbačeno, usamljeno, rasejano. Nije sramota imati suicidne misli, nije “blam” ako si hipersenzibilna/an. Sramota je osuđivati ljude zbog svega navedenog. Zato razgovarajte sa svojim roditeljima, prijateljima, tetkama, bakama, dekama, profesorima, komšinicom sa drugog sprata, ili pred kime god da osećate slobodu i u koga imate poverenje. A najbolje - sa psihologom.
Sačuvajte svoje psihičko zdravlje, jer bez njega nema ni fizičkog. A bez sinergije oba - nema ni nas.