Kada je ugledala ta dva crvena obrisa kako se postepeno, ali istovremeno i vrtoglavom brzinom pretvaraju u dve naspramne kratke linije, nakon što je iz pipete nakapala par kapi svog urina na test, Milena je osetila blagu vrtoglavicu i mučninu u stomaku.

Kako ćeš reći roditeljima da si trudna, a tek što si upisala fakultet? Kako će oni reagovati na to? Šta ćeš raditi sa studijama? Kako ćeš uopšte izneti trudnoću? Od čega ćeš živeti i izdržavati dete? Od fakulteta možeš da se oprostiš… Otac će te sigurno ubiti! A Strahinja? Šta će on reći? Majka će ti se razboleti od muke i brige!
Svakojake misli odjednom su joj se uskovitlale u glavi, praveći nešto nalik na tornado i izazivajući nesnosno, tupo, ali žustro pulsiranje u predelu slepoočnica. Osetila je kako je obliva hladan znoj, snaga u nogama izdaje, ruke podrhtavaju, a pred očima joj se stvorio mrak.

Kada se probudila, ugledala je majčino zabrinuto i namršteno lice kako bdi nad njom, pa se osvrnula oko sebe i shvatila da se nalazi u bolničkoj sobi.

“Otac ne sme da zna za ovo, Milena”, rekla je majka zabrinuto.

“Znam”, promrmljala je sebi u bradu.

“Ne znam gde ti je pamet bila, ali ne vredi da sada pričamo o tome. Ono što sada moramo da uradimo jeste da rešimo taj problem”, nastavljala je majka.

“Problem?! Da rešimo? Kako misliš da rešimo?”, zgranula se Milena.

“Da, problem. A, kako ti misliš da nastaviš sa studijama? I kako misliš da sakriješ od oca ovu bruku i sramotu kada ti stomak dođe do zuba? To dete jednostavno nije suđeno! Razumeš li?”, siktala je majka.

“Ovo je tvoje unuče! Kako te nije sramota da tako govoriš? Imaš li dušu?”, kroz plač je izgovarala devojka, gušeći se u sopstvenom užasu.

“Već sam ti zakazala termin kod doktora Jovanovića i ne vredi da se opireš. Ja znam šta je najbolje za tebe”, sada mirnim tonom, ali strogo i odlučno izgovorila je majka i uhvativši Milenu za nadlakticu, podigla je u sedeći položaj ne bi li joj pomogla da se obuče. Razočarana devojka je istrgla svoju ruku iz majčine i uopšte je ne gledajući, gotovo kroz šapat rekla joj je da je ostavi samu, na šta se žena uz uzdah okrenula i zaista izašla iz sobe.

S obzirom na to da je pad u nesvest rezultirao blagim potresom abdomena, a stres kroz koji je neminovno prolazila mogao je ozbiljno da utiče na bebu, Milena je dane provodila odmarajući u svojoj sobi, pokušavajući da stupi u kontakt sa Strahinjom. Bio je nedostupan, ali mu je ostavila gomilu poruka koje su bile vapaj za pomoć i žeđ za podrškom u teškim trenucima. Majka nije želela da razgovara sa njom, osim “strogo poslovno”, a oca je svakako retko viđala jer je uvek radio prekovremeno. Osećala se bespomoćno, usamljeno i kao da joj se čitav svet obrušio na mala i krhka leđa. Ali negde, u tom zagušljivom i teškom mraku tunela u kome se našla kao u nebranom grožđu, kao da se nazirao maleni tračak svetlosti i nade. Znala je da je to jedino što sada ima, što je samo njeno i nije želela da dozvoli da joj to oduzmu.

Rodićeš se, mislila je mazeći stomak. Maštala je o zajedničkim trenucima sa bebom, o boji njenih okica, zamišljala joj zlatne loknice i pege na prćastom nosiću, moleći onog gore da sve bude u redu.

Sa njim ili bez njega, rodićeš se. Imaš mene, ja sam tu.

Bila je odlučna da iznese trudnoću po cenu svog života i nije je zanimalo čak ni to što Strahinja nije tu da sa njom podeli zajedničku odgovornost. Mislila je da joj nije bio potreban, iako je strepila od svega novog i nepoznatog što je dolazilo.

Kada je došao dan da sa majkom ode na neželjenu intervenciju, ustala je u cik zore, spakovala sve što joj je bilo potrebno i zaputila se kod Strahinjine sestre Minje, sa kojom se čula i napravila organizaciju par dana ranije, ne bi li se kod nje sklonila na neko vreme, dok ne smisli šta će raditi ubuduće, gde će živeti i kako će podizati bebu. Minja takođe nije znala gde je Strahinja i šta se sa njim događa jer je inače imao običaj da često nestaje, ali je mnogo volela Milenu i nikako nije želela da dozvoli da ona i beba budu bez podrške. Kako je imala svoj stan, ponudila joj je da ostane kod nje koliko god joj potrebno i obećala da će kroz sve prolaziti zajedno.

Milenina majka je, nakon što joj je kćerka ukazala neverovatno nepoštovanje time što je odbila kiretažu i još gore - odlaskom od kuće, prekinula svaki kontakt sa njom, a otac, čini se, kao da nije ni primetio da je nema. Kada je ušla u četvrti mesec, Strahinja se niotkud pojavio ni manje ni više nego sa novom devojkom, ali je na Milenino i Minjino orgomno iznenađenje isprva prihvatio činjenicu da će postati otac. Međutim, već par dana kasnije vratio se svojoj novoj devojci i raskalašnom načinu života, a Milenu počeo da verbalno i psihički maltretira nagovaranjem da se uradi test očinstva jer je dete ko zna čije. Bilo joj je teško da trpi besomučne uvrede i sama pomisao na to da se čovek koga je volela i čije je dete nosila u stomaku tako ponaša prema njoj dok je u drugom stanju, terala joj je suze na oči i drobila utrobu. Bila je jaka i hrabro nosila sve što joj je život bacao u mlade i nežne ruke, ali nije mogla da pobegne od straha od sutrašnjice i nesigurnosti koja je svakim novim danom bila sve veća i intenzivnija.
Minja je zaslužila ordenje i Milena je verovala da joj se dok je živa neće moći odužiti za sve što je uradila za nju, za to što joj je bila podrška kada niko nije, vetar u leđa i rame za plakanje i što je ustala i stala protiv svog brata, ne bi li zaštitila i nju i bebu.

Život samohrane majke nije nimalo lak, ali je Minja u velikoj meri olakšavala tu činjenicu konstantnim podsećanjem na svoje postojanje, za koje je Milena bila neizmerno zahvalna.
Strahinja ni nakon rođenja bebe nije želeo da podeli odgovornost sa Milenom, te je ona na Minjin nagovor odlučila da sudskim postupcima reši makar plaćanje alimentacije, budući da dete zaiste jeste bilo njegovo, a znala je da ima dovoljno novca sudeći po raskalašnom životu kakav je vodio.
Beba je rasla i vremenom stasala za samostalnost u vrtiću, te je Milena uspela da nađe i posao, a ubrzo je, ponovo uz Minjinu pomoć i vetar u leđa uspela da nađe i garsonjeru u kojoj će ona i njena devojčica živeti.


Pojam samohrana majka odavno nije tabu tema. Sve je više žena koje se nažalost susreću sa ovakvim vidom poteškoća u životu. To je put koji nije nimalo lak, trnovit je i često mučan, ali je nadasve lep, gledano kroz naizgled male svakodnevne stvari, sve do onih većih - kada dete poraste i učini roditelja ponosnim.

Mnogi današnji parovi ili samci će potvrditi da roditeljstvo iz njihovog ugla predstavlja stvar izbora. Iako društvo ne gleda blakonaklono na činjenicu da neko “bira” da li će imati dete ili ne - i pri tom uvek ima milion i jedan razlog za kritiku tog izbora - savremene žene i muškarci postavljaju roditeljstvo na sasvim drugačije mesto od tradicionalnog. Da li je to u redu i jesu li u pravu ili ne, nije na nama da sudimo. Važno je da pravo na izbor postoji, a razlozi za i protiv će uvek biti izlagani od strane društva. U redu je i ako žena svojevoljno i samostalno odluči da zbog karijere u određenom periodu života nema potomstvo, u redu je i ako sve ostalo želi da pauzira upravo zbog potpmstva, u redu je ako se ne oseća spremnom ili ima određene zdravstvene probleme pa se podvrgne zahvatu, a u redu je i ako kao Milena odluči da zadrži bebu, uprkos svemu. Ono što nije u redu jeste osuda, te bilo kakva prinuda na bilo šta što bi uticalo na prvobitnu odluku osobe, a naročito prisila uz oduzimanje prava na izbor, koje svako ljudsko i živo biće u globalu mora da ima.

Milena u ovoj situaciji nije naišla na podršku najbližih - svoje majke i svog oca, naprotiv - saplela se o gorku osudu i osećaj samoće i beznađa, ali je zato kao sreću u nesreći dobila Minju, sestru svog partnera Strahinje. Koliko je teško kada se žena nađe u ovakvoj situaciji, zna samo ta žena i zaista je važno ne suditi niti omalovažavati i nipodaštavati samohrane roditelje, naročito majke. Takođe, ne treba se ponašati prema ovim osobama sa dozom sažaljenja, jer to ume imati obeshrabrujuć efekat i loš uticaj na psihu. Umesto toga, ukoliko imate u okruženju osobe koje su u situaciji sličnoj Mileninoj, potrudite se da im pružite podršku, empatiju, snagu, vetar u leđa, posao, pomoć oko deteta i dr.

Žene i devojke koje su samohrane majke treba da se zahvale sebi na svemu što su proživele i preživele, budući da podizanje i formiranje jednog novog života nije lako ni u braku i uz partnera, a kamo li samostalno. Razgovarajte sa stručnim licima i savetnicima koji vam mogu pomoći da se još bolje i snažnije nosite sa svim izazovima, ali budite ponosne jer biti samohrana majka ne mora nužno biti kazna. Naprotiv, ne kaže se badava da je bolje imati dobar razvod nego loš brak, te da je dete srećnije uz jednog zdravog roditelja nego u toksičnom okruženju koje je rezultat lošeg odnosa ili braka.